Član
Najpoznatiji srpski autobus iz kultnog filma „Ko to tamo peva“ trune na parkingu zagrebačkog „Jadran filma“. Iako parkiran na bespuću propalog filmskog studija, kao da čeka da ga neko ponovo upali i uputi – kući.
Nedaleko od mnoštva nacističkih tenkova guseničara i crnih limuzina koje su voleli gestapovci danas na parkingu zagrebačkog „Jadran filma“ „leži“ i čuveni autobus „na drva“ iz ništa manje čuvenog filma „Ko to tamo peva“, za koji je scenario pisao naš proslavljeni pisac Duško Kovačević. Nije to prizor iz nekog filma, već slika iz zagrebačke Dubrave, gde je kompleks „Jadran filma“, koji nije lako naći, jer je gotovo zaboravljen.
U tom, danas zaboravljenom autobusu, jedan od svojih filmskih života ostavili su Miško (Aleksandar Berček), njegov tata kondukter i vlasnik firme „Krstić i sin“ (Pavle Vuisić), pevač (Dragan Nikolić), „mlada“ (Neda Arnerić), mladoženja (Slavko Štimac), Brka (Danilo Stojković), seljak (Mića Tomić), lovac (Taško Načić) i drugi.
Autobus je danas pun raznih otpadaka, guma, gvožđurije (našao se tu i auspuh solidnog izgleda), parkiran i zaboravljen u „slepom crevu“ dvorišnog kompleksa „Jadran filma“.
Jedan ljubljanski ugostitelj već godinama mašta da baš tu „makinu“ pronađe, transportuje i postavi ispred svoje krčme jer u Sloveniji „svi znaju“ za „Firmu Krstić“.
KRŠ - Autobus je potpuno propao. Izvaljeno je šoferovo sedište (šta bi na to rekao Miško?), a samo su drvene klupe za putnike u prilično dobrom stanju. I gume. I farovi. Očito je autobus posle snimanja „Ko to tamo peva“ imao još neku tezgu, jer nema natpisa firme Krstić i prefarban je u crveno. I ta boja je proteklih godina izbledela i počela da se ljušti.
Kada je reditelj Slobodan Šijan 1980. snimao legendarni film „Ko to tamo peva“, glavno mesto radnje – pomenuti autobus firme „Krstić i sin“ – već tada je debelo nagrizao zub vremena. A danas, tri decenije kasnije, pronalazimo olupinu prepuštenu zubu vremena. Iako su vrata (prednja, kod vozača, kao i ona zadnja kroz koja je lovac – Taško Načić – hteo da utrči van stanice pa mu kondukter – Paja Vuisić – to nije dozvolio), zaključana, lepo se vidi untrašnjost u kojoj je snimljen dobar deo nezaboravnih scena. Ne zna se gde su ključevi, ali se kroz prljave prozore, a naročito kroz razbijeni kod vozača, može uočiti da je furuna sklonjena, nema ni ograde za prasiće, a ni rupe koju je lovac (Taško) načinio na plafonu autobusa kada mu je navodno prazna puška okinula.
Prema rečima Veljka Despotovića upravo on je pronašao i od „Jadran filma“ pozajmio bus za stvaranje „Ko to tamo peva“.
Despotović je autobus uoči snimanja detaljno prepravio, pa je umesto presvučenih stavio drvena sedišta i napravio deo za svinje koje je ekipa hranila tokom snimanja. On je Šijanu predložio da ubaci peć sa čunkom koji izlazi kroz prozor i puši se, a kao punjenje su tokom snimanja poslužile, pored drva, i krpe, kako bi izlazio beli dim.
Ništa od toga ne piše na prezentaciji „Jadran filma“. Možda je došlo vreme da neko prekine agoniju Pajinog autobusa bačenog na sporedni kanal. Možda je došlo vreme da autobus ponovo krene „Za Beograd“.
NEKADA JAKI
Preduzeće „Jadran film“ osnovano je u Zagrebu 1946. godine za proizvodnju i distribuciju filma. Već naredne godine je proizveo svoj prvi igrani film „Živjeće ovaj narod“ Nikole Popovića. Jadran film je u periodu 1960-ih do 1990-ih bio jedan od najvećih i najpoznatijih filmskih studija u srednjoj Evropi. U tom razdoblju u „Jadran filmu“ je snimljeno oko 145 međunarodnih koprodukcija i 124 domaćih filmova.
Studiji „Jadran filma“ su danas pusti, a oprema, pogoni i inventar razvučeni. Sve to je gurnulo „Jadran film“ ka sumnjivoj privatizaciji.
Preuzeto sa: http://serbiancarfans.x10.mx
