Član
Nikada rođeni modeli - Jaguar F-Type
Izgubljena mačka
Stvoriti naslednika uspešnog modela nikada nije jednostavan zadatak. Jaguar je sa davno predstavljenim modelom E-Type podigao standarde, što je značilo da svaki novi model mora da bude značajno bolji od prethodnika.
Pritisak potencijalnih kupaca i specijalizovanih novinara zna da bude izuzetno opterećujući, naročito ako je u pitanju mali proizvođač automobila U želji da se stvori savršeni automobil se ponekad i pretera, a tada na red dođu menadžeri koji nemilosrdno režu troškove.
F za nastavak
Ideja o nasledniku Jaguara E-Type, ne samo istorijskom, nego i duhovnom, se prvi put javila kasnih 70-ih godina prošlog veka, nedugo po predstavljanju modela XJ-S. XJ Spider, izrađen za samo pet meseci od strane Pininfarine, je predstavljao sportsku alternativu novom Jaguarovom kupeu, koji je odlukom tadašnjih rukovodilaca ostao samo na koncept izdanju. 1980. godine počinje rad na projektima XJ41 (Coupe), odnosno XJ42 (Cabrio), a obe verzije se baziraju na novoj limuzini XJ40. Jaguarov tadašnji vlasnik, British Leyland, daje zeleno svetlo za početak rada na novim modelima u julu 1982. godine.
Prema tadašnjim planovima, glavno tržište za obe verzije je bilo prevashodno severnoameričko, zbog čega se od starta više pažnje posvetilo nekim specifičnim detaljima. F-Type u otvorenoj i zatvorenoj verziji je trebalo da bude više sportski orjentisan od modela XJ-S, zbog čega su posebno unapređeni upravljanje i ponašanje u vožnji pri velikim brzinama.
Originalni planovi za limuzinu XJ40 su doživeli korekciju, što je značilo da će i premijere Coupe/Cabrio modela takođe biti pomerene, čak na 1988. godinu, odnosno za cele dve godine. Prvobitni plan je bio da se F-Type predstavi 1986. godine, baš na jubilej – 25 godina od početka proizvodnje modela E-Type. Vremensko odlaganje je omogućilo inženjerskom timu da se pozabavi sa pogonom. AJ6 redni šestocilindarski bi-turbo motor zapremine 3.980 cm³, kao sasvim novi u ponudi, je razvijao 330 KS. Predviđena maksimalna brzina je trebala da bude oko 250 km/h, uz ubrzanje do 100 km/h za 6,7 sekundi. Kasniji, nezvanični, testovi Jaguara na stazi Nardo su modele sa ovim motorom doterali do maksimalne brzine od 274 km/h.
Dalje pomeranje početka proizvodnje je uticalo i na masu automobila. Sa početnih 1.500 kg (u maju 1986. godine) masa je narasla na 1.597 kg (u septembru 1988. godine), da bi se na na kraju došlo do prevelikih 1.807 kg (u martu 1990. godine).
Dizajnerski F-Type se od početka razvoja nije drastično menjao. Osnovne linije, delimično pozajmljene sa Pininfarininog koncepta, su i dalje bile prisutne, ali se tokom godina pristupilo izmenama na zadnjem delu Coupe verzije. Zasebni prtljažni otvor je 1987. godine prerastao u poveća treća vrata, a krovna konstrukcija sa targa panelima je dobila mogućnost smeštaja u prtljažnik.
Iste godine dolazi do ozbiljnijih izmena na polju pogona, sa uvođenjem Ferguson Formula 4x4 sistema raspodele snage na točkove. Ova promena je uticala i na sistem oslanjanja, koji je morao da se prilagodi pogonu na obe osovine. Enterijer je uvođenjem gomile dodataka postao znatno luksuzniji, ali je istovremeno došlo i do novog povećanja mase vozila.
Revizor
1989. godine Ford kupuje Jaguar za 1,6 milijardi funti i momentalno započinje pregled stanja u fabrici. Projekat F-Type, iako planiran da uđe u proizvodnju 1990. godine, odlukom izvršnih organa biva stopiran na neodređeno vreme. Previše težak da bi bio zanimljiv sportski automobil i već tada zastareo da bi privukao veću pažnju kupaca, F-Type je definitivno skinut sa programa nakon godinu dana razmatranja. Tri potpuno funkcionalna prototipa su izrađena u pogonima nemačkog karoseriste Karmanna – potpuno zatvoreni Coupe, otvoreni Cabrio i zanimljiva Targa.
Odluka da se projekat Jaguara F-Type ugasi je, prema mišljenju mnogih poznavalaca autoindustrije, bila ispravna. Model koji bi bio nekonkurentan na tržištu svakako ne bi uspeo da donese profit fabrici, niti bi mogao da obezbedi finansijska sredstva za razvoj novih modela. Nešto tiša grupa entuzijsta i poštovalaca ove britanske marke i dalje žali za ovim modelom, jer je čak i posle toliko vremena od početka razvoja, F-Type izgledao atraktivno. Sva tri primerka projekta XJ41/42 se još uvek nalaze (pomalo zaboravljeni) u Jaguarovoj fabrici.
Ceo projekat, srećom, nije pao u zaborav. Keith Helfet, jedan od dizajnera na projektu XJ41/42, je svoj rad nastavio na Jaguarovom supersportskom modelu XJ220, a očigledno preslikan prednji deo neuspelog projekta je bukvalno „zalepljen“ na novi model. Jaguar je sa modelom XJ220 pobrao brojne simpatije i, što je još važnije, posteri sa ovim modelom su se nalazili na zidovima brojnih zaljubljenika u automobile.
Ian Callum i Keith Helfet su imali verovatno teži zadatak, kada su dizajnirali Aston Martin DB7. Dovoljno je citirati odgovorne, da bi se shvatilo koliki značaj je imao ovaj model: „Krhka budućnost najistaknutije britanske marke se nalazi u rukama ovog automobila. Ukoliko propadne...vrata fabrike u Newport Pagnellu će zauvek biti zatvorena.“ Elementi karoserije su delimično preuzeti sa neuspelog projekta, a ono što je bilo preterano kompleksno za najjeftiniji Aston Martin je odbačeno i preuzeto sa Jaguara XJ-S. Rad na modelu DB7 je delimično poveren čuvenom Tom Walkinshawu i njegovoj kompaniji TWR. Odlični rezultati na Aston Martinu su uticali da se Jaguar koju godinu kasnije počasti novim modelom – XK8. Sestrinski model Aston Martina DB7 takođe poseduje određene korene u projektu XJ41/42, što znači da se mali Jaguarov model na neki način ipak našao u proizvodnji.
Poslednji Jaguarov automobil (ovogodišnji hit model), kabriolet pod zvaničnim imenom F-Type, je dizajnirao upravo Ian Callum.
