Član
Poznato je da je automobil proizvod koji nije izmislila jedna osoba i da su na njegovom uobličavanju i konstruisanju radili mnogi ljudi u različitim vremenima. Danas se se s pravom može reći da istorija automobilizma obuhvata tehnološku evoluciju koja se odvijala u celom svetu. Kada se konačno pojavio, krajem XIX veka, automobil je predstavljao zbir dotadašnjih poznatih prevoznih sredstava: lokomotive, zaprežnih kočija, bicikla, kao i jednog sasvim novog izuma – motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Međutim, mnogo pre tog vremena ljudi su takođe bili poneseni idejom da stvore drumsko prevozno sredstvo koje bi imalo sopstveni pogon, za razliku od dotadašnjih vozila koja su uglavnom koristila vučnu silu životinja. U tu svrhu pravljeni su različiti pokušaji, stvarani su nebrojeni maštoviti oblici, od onih nalik na kopnene čamce ili brodiće, pa do konstrukcija na koje su bili ugrađivani propeleri ili čak jedra. Ali ipak, najčešće koršćen izvor energije tog ranog doba bila je snaga vodene pare, koja je svoju široku primenu dobila u XVIII veku, u doba industrijske revolucije. Njome su tada već uveliko bile pokretane radne mašine, a nešto kasnije brodovi i lokomotive.
POGON NA PARU
<a href="http://de.tinypic.com" target="_blank"><img src="http://i41.tinypic.com/15chhqe.jpg" border="0" alt="Image and video hosting by TinyPic"></a>
Francuski inženjer Nikola Žozef Kinjo ostao je u istoriji zabeležen kao čovek koji je konstruisao prvu pokretnu parnu mašinu. U pitanju je bio samohodni vojni transporter koji je služio za vuču artiljeriskog oruđa, a napravio ga je vojni mehaničar Brezin, prema instrukcijama samog Kinjoa. Bila je to preteča svih današnjih samohodnih vozila, bez obzira na tip i namenu. Stvorena 1769. godine, ova robusna i glomazna drvena konstrukcija sa tri točka, parnim kotlom, dvotaktnom mašinom koja je pokretala prednji točak, jednostavnom drvenom klupom i upravljačem koji i danas najviše podseća na one sa bicikala, mogla je da se kreće brzinom čoveka, dakle oko 5 km na sat. Vozilo je moralo da staje na svakih 15 minuta, kako bi se pojačao pritisak pare u kotlu koji je bio odvojen od šasije i smešten napred. S obzirom na to da je ovakvom napravom bilo prilično teško upravljati i manevrisati, na jednoj od svojih probnih vožnji, Kinjo, na zaprepašćenje prolaznika, udara u zid i pravi javnu štetu. Bila je to ujedno i prva zvanična saobraćajna nesreća koja se završila intervencijom žandarmerije i hapšenjem vozača i njegovog vozila.
<a href="http://de.tinypic.com" target="_blank"><img src="http://i40.tinypic.com/2be2hl.jpg" border="0" alt="Image and video hosting by TinyPic"></a>
Vilijam Murdok, škotski inženjer i pronalazač, zaslužan je za konstruisanje prve parne kočije, odnosno drumske lokomotive koja je prikazana u Britaniji 1784. godine. U odnosu na Kinjoovo vozilo koje se pojavilo 15 godina ranije, Murdokova mašina posedovala je određene inovacije. Kotao, koji je dobio sigurnosni ventil, bio je smešten između zadnjih velikih točkova i zagrevan je špiritusnom lampom. Nakon javnog prikazivanja činilo se da će novo vozilo imati dobru budućnost. Međutim, Murdok je ubrzo ostao bez podrške Džemsa Vata koji mu je pomogao da osmisli glavni deo vozila – parni kotao, tako da nije mogao dalje da razvija svoj izum. Nakon Murdokovog pokušanja, Ričard Trevčik je kasnije unapredio i komercijalizovao ovo vozilo.
<a href="http://de.tinypic.com" target="_blank"><img src="http://i41.tinypic.com/14j50k1.jpg" border="0" alt="Image and video hosting by TinyPic"></a>
Ričard Trevčik, britanski inženjer i pronalazač, na Božić 1801. godine se zajedno sa još nekoliko svojih prijatelja, provezao okolinom Kamborn Hila u svom vozilu na parni pogon pod imenom „Puffing Devil“. Tri dana kasnije, tokom daljeg testiranja, njegova kočija doživela je nezgodu u kojoj je bila potpuno uništena. Prema legendi, nakon prevrtanja na putu, vozač je ostavio vozilo u kojem je još uvek goreo parni kotao i svratio u obližnju krčmu na ručak. Nakon nekoliko minuta kočija se zapalila i potpuno izgorela. Sam Trevčik je ovaj događaj prokomentarisao kao običan vozačev nemar.
<a href="http://de.tinypic.com" target="_blank"><img src="http://i44.tinypic.com/m97hnb.jpg" border="0" alt="Image and video hosting by TinyPic"></a>
Putnička vozila na parni pogon svoje paralelne početke doživela su u to vreme i u SAD. Prvi zvanični patent za konstrukciju vozila na parni pogon pripao je Oliveru Evansu 1789. godine. Njemu takođe pripada i zasluga za konstruisanje prve amfibije nastale 1805. godine. Danas ne postoje pouzdani tehnički podaci o ovom vozilu, već samo nekoliko skica nastalih na osnovu Evansovih opisa. Zna se da je to bio u pitanju brod od 9 metara, koji je bio težak 15 tona i kojeg je pokretao motor na paru od 5 KS. Takođe je poznato da ga je Evans konstruisao kao radnu mašinu koja je trebalo da posluži za čišćenje i proširivanje pristaništa u Filadelfiji. S obzirom na to da nikada nije poslužilo za svoju pravu namenu, nakon nekoliko godina ovo vozilo je rastavljeno i prodato u delovima.
Iako su zbog svoje nezgrapnosti bila mnogo pogodnija za železničke šine nego za puteve, vozila pokretana parom su u prvoj polovini XIX veka bila zastupljena u međugradskom i javnom gradskom saobraćaju pojedinih velikih evropskih gradova. Do 1850. godine ona su vukla su prikolice za prevoz putnika na relaciji Pariz-Bordo, dok su parne kočije od 1820. do 1840. godine prevozile putnike ulicama Londona, ravnopravno uz kočije sa konjskom zapregom.
Napretkom železnice ovakva vozila su brzo nestala sa puteva.
ELEKTRICNI POGON
Parni motor nije jedino sredstvo koje je korišćeno za pokretanje prvih vozila. Negde između 1832. i 1839. godine Škotlanđanin Robert Anderson konstruisao je prvo električno vozilo. Električna vozila su koristila akumulatore koji su se punili i pokretali su mali elektromotor. Ova vozila su bila vrlo teška, spora, skupa i morala su često da se dopunjavaju energijom (što je problem koji je ostao do danas). Nešto praktičniji elektromobil izumeo je Tomas Devenport 1842. godine, koristeći po prvi put baterije, koje su mogle da se koriste samo jednokratno.
<a href="http://de.tinypic.com" target="_blank"><img src="http://i44.tinypic.com/2vbmmua.jpg" border="0" alt="Image and video hosting by TinyPic"></a>
Značajniji napredak u proizvodnji elektromobila donosi tek 1859. godina, kada Francuz Gaston Plant pronalazi prvi punjivi olovni akumulator. Međutim, uprkos svim tehničkim manjkavostima, električna vozila do 1900. godine postaju najprodavanija na tržištu SAD. Sam početak XX veka bio je zlatno doba za elektromobile, jer je godinu dana ranije, 1899. godine, upravo ovakvim vozilom (La Jamais Contente, na slici) Kamil Ženasi probio magičnu granicu od 100 km na čas na kopnu. Međutim, pojavom vozila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem broj prodatih vozila na električni pogon počinje dramatično da opada. Poćetkom XX veka vozila pokretana benzinom polako, ali sigurno počinju da preuzimaju prevlast i to iz više razloga: izgradnja savremenije putne mreže po celom severnoameričkom kontinentu nametnula je potrebu za automobilima koji su sposobni da savladaju velike razdaljine. Zatim, eksploatacijom nafte sa polja u Teksasu značajno je opala cena benzina koji je postao dostupan svim ljudima. Dalje, Čarls Ketering izumeo je 1912. godine električno paljenje, čime je prestala potreba za rizičnim startovanjem motora spolja uz pomoć kurble. Konačno, Henri Ford je uvođenjem pokretne trake i svojim „modelom T“ omasovio proizvodnju automobila do neslućenih razmera, tako da je te iste 1912. godine, samo jednu deceniju nakon svog vrhunca popularnosti, elektromobil već postao više nego duplo skuplji u odnosu na svog benzinskog rivala.
POGON NA PARU
<a href="http://de.tinypic.com" target="_blank"><img src="http://i41.tinypic.com/15chhqe.jpg" border="0" alt="Image and video hosting by TinyPic"></a>
Francuski inženjer Nikola Žozef Kinjo ostao je u istoriji zabeležen kao čovek koji je konstruisao prvu pokretnu parnu mašinu. U pitanju je bio samohodni vojni transporter koji je služio za vuču artiljeriskog oruđa, a napravio ga je vojni mehaničar Brezin, prema instrukcijama samog Kinjoa. Bila je to preteča svih današnjih samohodnih vozila, bez obzira na tip i namenu. Stvorena 1769. godine, ova robusna i glomazna drvena konstrukcija sa tri točka, parnim kotlom, dvotaktnom mašinom koja je pokretala prednji točak, jednostavnom drvenom klupom i upravljačem koji i danas najviše podseća na one sa bicikala, mogla je da se kreće brzinom čoveka, dakle oko 5 km na sat. Vozilo je moralo da staje na svakih 15 minuta, kako bi se pojačao pritisak pare u kotlu koji je bio odvojen od šasije i smešten napred. S obzirom na to da je ovakvom napravom bilo prilično teško upravljati i manevrisati, na jednoj od svojih probnih vožnji, Kinjo, na zaprepašćenje prolaznika, udara u zid i pravi javnu štetu. Bila je to ujedno i prva zvanična saobraćajna nesreća koja se završila intervencijom žandarmerije i hapšenjem vozača i njegovog vozila.
<a href="http://de.tinypic.com" target="_blank"><img src="http://i40.tinypic.com/2be2hl.jpg" border="0" alt="Image and video hosting by TinyPic"></a>
Vilijam Murdok, škotski inženjer i pronalazač, zaslužan je za konstruisanje prve parne kočije, odnosno drumske lokomotive koja je prikazana u Britaniji 1784. godine. U odnosu na Kinjoovo vozilo koje se pojavilo 15 godina ranije, Murdokova mašina posedovala je određene inovacije. Kotao, koji je dobio sigurnosni ventil, bio je smešten između zadnjih velikih točkova i zagrevan je špiritusnom lampom. Nakon javnog prikazivanja činilo se da će novo vozilo imati dobru budućnost. Međutim, Murdok je ubrzo ostao bez podrške Džemsa Vata koji mu je pomogao da osmisli glavni deo vozila – parni kotao, tako da nije mogao dalje da razvija svoj izum. Nakon Murdokovog pokušanja, Ričard Trevčik je kasnije unapredio i komercijalizovao ovo vozilo.
<a href="http://de.tinypic.com" target="_blank"><img src="http://i41.tinypic.com/14j50k1.jpg" border="0" alt="Image and video hosting by TinyPic"></a>
Ričard Trevčik, britanski inženjer i pronalazač, na Božić 1801. godine se zajedno sa još nekoliko svojih prijatelja, provezao okolinom Kamborn Hila u svom vozilu na parni pogon pod imenom „Puffing Devil“. Tri dana kasnije, tokom daljeg testiranja, njegova kočija doživela je nezgodu u kojoj je bila potpuno uništena. Prema legendi, nakon prevrtanja na putu, vozač je ostavio vozilo u kojem je još uvek goreo parni kotao i svratio u obližnju krčmu na ručak. Nakon nekoliko minuta kočija se zapalila i potpuno izgorela. Sam Trevčik je ovaj događaj prokomentarisao kao običan vozačev nemar.
<a href="http://de.tinypic.com" target="_blank"><img src="http://i44.tinypic.com/m97hnb.jpg" border="0" alt="Image and video hosting by TinyPic"></a>
Putnička vozila na parni pogon svoje paralelne početke doživela su u to vreme i u SAD. Prvi zvanični patent za konstrukciju vozila na parni pogon pripao je Oliveru Evansu 1789. godine. Njemu takođe pripada i zasluga za konstruisanje prve amfibije nastale 1805. godine. Danas ne postoje pouzdani tehnički podaci o ovom vozilu, već samo nekoliko skica nastalih na osnovu Evansovih opisa. Zna se da je to bio u pitanju brod od 9 metara, koji je bio težak 15 tona i kojeg je pokretao motor na paru od 5 KS. Takođe je poznato da ga je Evans konstruisao kao radnu mašinu koja je trebalo da posluži za čišćenje i proširivanje pristaništa u Filadelfiji. S obzirom na to da nikada nije poslužilo za svoju pravu namenu, nakon nekoliko godina ovo vozilo je rastavljeno i prodato u delovima.
Iako su zbog svoje nezgrapnosti bila mnogo pogodnija za železničke šine nego za puteve, vozila pokretana parom su u prvoj polovini XIX veka bila zastupljena u međugradskom i javnom gradskom saobraćaju pojedinih velikih evropskih gradova. Do 1850. godine ona su vukla su prikolice za prevoz putnika na relaciji Pariz-Bordo, dok su parne kočije od 1820. do 1840. godine prevozile putnike ulicama Londona, ravnopravno uz kočije sa konjskom zapregom.
Napretkom železnice ovakva vozila su brzo nestala sa puteva.
ELEKTRICNI POGON
Parni motor nije jedino sredstvo koje je korišćeno za pokretanje prvih vozila. Negde između 1832. i 1839. godine Škotlanđanin Robert Anderson konstruisao je prvo električno vozilo. Električna vozila su koristila akumulatore koji su se punili i pokretali su mali elektromotor. Ova vozila su bila vrlo teška, spora, skupa i morala su često da se dopunjavaju energijom (što je problem koji je ostao do danas). Nešto praktičniji elektromobil izumeo je Tomas Devenport 1842. godine, koristeći po prvi put baterije, koje su mogle da se koriste samo jednokratno.
<a href="http://de.tinypic.com" target="_blank"><img src="http://i44.tinypic.com/2vbmmua.jpg" border="0" alt="Image and video hosting by TinyPic"></a>
Značajniji napredak u proizvodnji elektromobila donosi tek 1859. godina, kada Francuz Gaston Plant pronalazi prvi punjivi olovni akumulator. Međutim, uprkos svim tehničkim manjkavostima, električna vozila do 1900. godine postaju najprodavanija na tržištu SAD. Sam početak XX veka bio je zlatno doba za elektromobile, jer je godinu dana ranije, 1899. godine, upravo ovakvim vozilom (La Jamais Contente, na slici) Kamil Ženasi probio magičnu granicu od 100 km na čas na kopnu. Međutim, pojavom vozila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem broj prodatih vozila na električni pogon počinje dramatično da opada. Poćetkom XX veka vozila pokretana benzinom polako, ali sigurno počinju da preuzimaju prevlast i to iz više razloga: izgradnja savremenije putne mreže po celom severnoameričkom kontinentu nametnula je potrebu za automobilima koji su sposobni da savladaju velike razdaljine. Zatim, eksploatacijom nafte sa polja u Teksasu značajno je opala cena benzina koji je postao dostupan svim ljudima. Dalje, Čarls Ketering izumeo je 1912. godine električno paljenje, čime je prestala potreba za rizičnim startovanjem motora spolja uz pomoć kurble. Konačno, Henri Ford je uvođenjem pokretne trake i svojim „modelom T“ omasovio proizvodnju automobila do neslućenih razmera, tako da je te iste 1912. godine, samo jednu deceniju nakon svog vrhunca popularnosti, elektromobil već postao više nego duplo skuplji u odnosu na svog benzinskog rivala.
